Jana Radoja 1-1 „Bekstvo iz realnosti“
Plač raštimanih žica kvari nepodnošljivu tišinu vremena.Drhtim dok slušam svoje bučne misli.Stojim u centru užurbanog sveta ,a oni prate svaki moj korak. Čekaju moj pogrešan potez kako bi potvrdili da sam i ja još jedan prolazan pion koji će biti „pojeden“ u prvoj rundi života. Tihi ravničarski potok postaje brza reka visokih planina.Ne mogu vise da slušam svoje misli ,ali tišina me proganja. Plašim se.
I ja čekam…u redu, u bolnici, na kasi. Čekam zivot. Mislim krenuće jednom. Ovo nije život. On će doći jednog dana, zar ne? Kada? Kada sve nestane. Kad me, kao zrno peska, vetar odnese u more. Čekam petak, mrzim ponedeljak i sve u krug. Sve se svodi na cekanje. Cekam odlazak na more. Čekam da te nađem. A vreme prolazi. Kraj je sve bliže. Čekam da mi kažeš da me voliš. Čekam proleće da se vrate laste. Dok čekam razmišljam o mogućim ishodima iščekivanih situacija. Maštam kako ću jednog dana pronaći sreću u ovom tmurnom cekanju. Placem,jer ne mogu više. Sedim na klupi u parku i cekam. Ne znam vise ni sta. Prolazi leto. Osećam miris toplog pekmeza. Dolazi zima, a ja sam i dalje vezana za klupu cekanja.Cvrkut ptica odzvanja u daljini. Zar je već proleće? A ja čekam…
Praznina u grudima raste. Disanje usporava. Pokušavam da pogledam u zvezde, ali nebo je puno prokletih oblaka. Suze su napunile mora, a ja ne želim da pogledam svoj odraz u vodi bola. Srce mi kuca previse brzo. Nesigurnost u meni raste. Ovi zidovi me guše. Pokušavam da zamislim plavo more i da osetim miris slane vode, ali zidovi se sužavaju. Kao u kavezu, oni me drže podalje od neba. Zašto ne mogu da letim?
„Ja sam zatočenik ovog sveta! Pustite me da letim kroz oblake! Pustite me da dotaknem zvezde! Neželim da vreme izbriše moje snove. Realnosti pomiluj me! Imaj milosti prema ovoj prognanoj duši. „Moj glas odzvanja u tišini. „Kada ću pronaći zvezdu koja će obasjati moj put? Da li ću samo u snovima dotaći dno najdubljeg mora?“
U meni vlada magla. Šuštanje u mojoj glavi uništava ovu bučnu tišinu. Izgubljena sam negde izmedju svetla i mraka. Da li ja ludim?Realnost je previse hladna. Dani se nagomilavaju, a od njih ostaje samo prašina ovog glupog života. „Vreme ne čeka nikog!“ Ono trci jednosmernom stazom i kada ga izgubiš nema nazad.
Zidovi bele sobe, u kojoj se nalazim, pretvaraju se u ogledala. Odrazi devojke ledenog lica me beznadežno gledaju. Čujem zvuk njenog pokvarenog mehanizma srca. Prigušeni zvuk otkucaja rasparčanog srca odzvanja u ogromnoj prostoriji saznanja, a ja se okrećem i tražim devojku ledenog lica. Odrazi njenih očiju me prate,ali nje nema.
Sedam godina nesreće!
Osećam bol u svojoj krvavoj ruci dok posmatram kako se ogledalo slama na hiljadu staklenih zvezda ,koje svetle u mraku života i osvetljavaju put sudbine. Gledam sebe u ispucalom ogledalu duše, a niz krvavi obraz teče mi gorka suza razočaranja. Da li je moguće da sam ja ledeni odraz?
Dok se kazaljke približavaju dvanaestici, pokušavam da razgonetnem ovaj rebus zivota.Ostalo je još malo vremena jer kad sat pokaže dvanaest, odabrani moraju da okrenu stranu i pređu na drugo poglavlje. Otkucaji sata nadglasavaju moje misli uzburkane kao more. Moram da nađem izlaz iz ovog mraka života.Poslednji otkucaj. Postoji način. Uvek postoji. Ogledala oko mene postaju vatra. Iz pepela moje duše rađa se vatrena ptica ponovnog rodjenja, fenik ,koji je pobedio mrak vatrom.
Iznenada, jecaji neba, koji prkose realnosti , najavljuju suze nade. Grom pogađa okamenjeno srce. Grmljavina je sve jača. Njeni uzdasi odzvanjaju svetom. Rekla mi je jednom ,,Ja sam tu da podsetim ljude da nisu sami. Ja sam nebeska svetlost koja brise tugu. Ja vas podsecam da pogledate u nebo i nađete utehu!“
Ostavite komentar