„Познајем многе птице. Ниједна није учена, а ипак знају да лете, јер је то жив продужетак њиховог загрљаја са ветром и висинама“

„Познајем многе птице. Ниједна није учена, а ипак знају да лете, јер је то жив продужетак њиховог загрљаја са ветром и висинама“

Прво место на конкурсу Смотра ћириличке писмености ,,Читај лепо пиши“ 2015.

Народна библиотека „Стојан Трумић“ из Титела

 

Ана Ковачевић  IV7

 


 

Онако како лишће шуми, тако и ја шапатом саопштавам следеће.

Сунце ће вас научити да мрзите. Мрзеће светлост којом вас обасјава и топлину којом вас греје. Откриваће све оно од чега бисте радије скренули поглед. Дан доноси кривицу, срамоту и искривљену, али сурову истину. Бежите од сунца.

Сузе ће вас научити да праштате. Хладиће ваше зажарене образе, тешиће вас. Подсетиће вас да сте у души дубоко, дубоко, ипак, рањива и добра особа, јер камена срца не плачу. Опростићете им, опростићете и сунцу, јер нико није довољно велик да у себи држи толико зла и мржње према свету. Опраштате им јер патите.

Ноћ ће вас научити да волите. Када све живо спава и ваздух мирише на смрт, наћи ћете снаге да држите очи отворене за оне којима сте потребни. Уживаћете у миру и тишини и пригушеном гласу некога ко нема ништа; ни сна, ни воље, ни љубави, ни вере. Ништа сем омче око врата и вас.

Киша ће вас научити да цените. Њен мирис подсећа на смрт. То је прочишћен, растерећен ваздух, олакшање и лишће у блату које натопљено трули. Киша вас хлади и спира сузе, смирује. Биће боље, али добро је и овако.

Крв ће вас научити да чувате. Сопствени и туђи живот. Кап крви на пребледелој кожи јури кроз сваки, баш сваки део тела. Чуваћете је као најдрагоценије благо. То је доказ да сте живи.

Руке ће вас научити да тугујете. Највише боле оне које вас никада нису додирнуле, а биле су на вашем рамену, вашем лицу, у вашем наручју.

Побећи ће вам сузе и опросићете им, јер ће се вратити. Али када једног дана нестану без трага, научићете да тугујете безизражајно, као лутка што кроз стаклене очи посматра звезде.

Сећања ће вас научити да умирете. Ако преживите, смрти се више нећете плашити. Постаће ваше спасење и једини излаз, једини одмор од свега који ћете икад добити. Али га не заслужујете, или бар не још.

Бол ће вас научити да сте још увек живи. И када помислите да не осећате више ништа, да сте ходајући леш, бол остаје. Лежаће разливен по сваком кутку вашег ума, тупим ударцима подсећати да сте ипак само са несрећом, жив човек, а не демон без срца, или празна машина.

И на крају јутра ће вас научити да истрајете. Колико год да је тамна и несрећна ноћ, дочекаћете јутро, а зора је нада коју вреди сачекати, за коју вреди живети.

Али како се спасти? Како летети? Полетети, заправо, изнова и изнова. Биће вас страх и у томе је чар; ви знате нешто што нико не зна, оно што сте добили из утробе земље и што сте чули док ветар хуче. То ће вас избавити.

Кључне речи:

Оставите коментар

Your email is never published nor shared. Сва обавезна поља су означена *

*