Чувар

Чувар

„Будан си?“

 

Препознао сам тај глас. Једини глас који желим да слушам од како су ме преместили на интезивну негу. Нинин глас.

 

„Ја… Не знам, надам се…“

 

„Само си се мало раније пробудио, не брини се, лафчино… Па јеси ли погледао календар?!“

 

„Календар?“

 

Одговорио сам тихо и збуњено, полуотворених очију, нисам се разбудио.

 

„Шалиш се, зар не? Лаве, данас је двогодишњица!“

 

 

 

Двогодишњица моје смрти и нашег пријатељства.

Нина се тог дана селила у Београд… Без пребијене паре, остављена од вереника, протерана из куће тражила је било какав посао. Заувек је напустила Чачак. Било јој је двадесет.

Ја сам се својом жутом ’бубом’ вукао на посао. Свакодневница, рутина се олако претворила у пакао. Пар пића више, куцкање на мобилном или најобичнија одсутност проузрокована проблемима модерног човека… Вероватно је комбинација свих фактора пресудила да не погледам семафор и налетим на железничку рампу, а потом и на брзи воз из Чачка…

Машиновођа је покушао да укочи, закаснио је. Предња страна аутомобила се савила као лименка пред рециклажу. Шасија је пуцала док су ми комадићи прозора летели ка лицу. Рефлексно сам прекрио главу левом руком  и сачувао очи. Нисам осећао ноге. Инерција удара ми је истегла врат до фазе пуцања. Изгубио сам свест.

Пробудио сам се на Клиничком центру. Четрдесет и три копче, фрактура лобање, ампутација обе ноге, прелом руку. На ниској столици наслоњена уз кревет седела је Нина.

У воз сам ударио испод њеног купеа, она се без размишљања провукла кроз отворен прозор локомотиве и некако ме извукла из аута. Тог јутра на клиници смо се и упознали. Спасила ми је живот.

 

 

„Ах, да. Двогодишњица… Желим да знаш да сам ти захвалан на свему што си учинила за мене, али већ дуже размишљам о нечему… “

 

„Ал’ си ми се разнежио, хајде, причај. Знаш да постојим како бих испунила све твоје прохтеве ха, ха!“

 

Не знам како, али увек је пуна енергије.

Редовно ме је посећивала у болници, причали смо сатима. Упознала ме је боље него ико до тада, ја сам знао све о њој. Знао сам њену тешку прошлост, морао сам некако да јој помогнем, да јој се барем делимично одужим. После краћег убеђивања доктори су ме пребацили на кућно лечење уз услов да неко свакодневно буде у мојој близини. Живео сам сам, а Нина је радо пристала да ми буде цимерка. Делили смо стан до прошле године…

 

„Месецима размишљам о еутаназији, више не желим да живим само да бих преживео. Осећам се слабо. Ти би барем требало да ме разумеш…“

 

„Шта? Причаш о смрти? Милосрдном убиству? Сигурно ниси озбиљан. Не, полудео си, то је, одмах ћу позвати докторе!“

 

Гласан, неподношљив звук ју је прекинуо. Након тога је уследио још непријатнији глас доктора на разгласу, наредили су јој да напусти собу.

 

„Већ је истекло време? Не… Опет ће она чудовишта да те муче? Молим те, престани да негативно размишљаш, вратићу се ујутру, причаћемо о свему. Бићеш срећан, обећавам ти!“

 

„Да, прва тура долази за пет минута. Хвала ти за све и извини што те мучим, чекам те…“

 

Пре годину дана ми је установљен поремећај. Поремећај је само зато што сам једини. Делови кортекса задужени за памћење су код мене активни пуним капацитетом у току сна, више него на јави. Због тога често не разликујем реалност од сна. Од тада сам на интезивној, последња станица пре великог ништавила.

Пацијенте могу да посећују само најближи, и то свега неколико минута дневно. Собе без прозора, без телевизора, без икаквог звука осим оног који праве апарати што одржавају најтеже болеснике у животу. Пацијент није човек, већ само покварена машина. Без одеће, без болничких пиџама, јер у хитним случајевима могу да сметају или да успоре интервенцију. Кревет аутоматски вибрира, сваких пет минута, како би се избегао декубитус. Оштећење ткива које настаје у случајевима када пацијент предуго лежи непокретан.

Психолог и болничар све време седе на три метра од кревета, смењују се са другом групом на два сата. Посматрају те. Чак те и не гледају у лице, проверавају твоје виталне функције на монитору или пажљиво записују сваки покрет. Нико те не слуша, бројеви говоре више о теби ако си уопште у стању да говориш.

 

Звук интерфона ми растура мисли. Врата се отварају. Кораци. Они улазе.

Ниски, дебељушкасти, млади амерички психолог у пратњи своје старије колегинице, докторке Љубице. Заузимају своја уобичајна места, размењују пар флертова, не обраћају ми се, ваде своје свешчице и записују сваки покрет свога заморчића.

Да ли ја уопште постојим? Не, за њих не. Ја сам машина, покварена машина, која им ствара докторате, награде и признања. Они напредују,  ја трпим, ја прижељкујем крај, ја осећам. Бол. Психичкил, не физички. Физички бол је прецењен, одавно се спојио са мојим телом и оставио простор психичком да ме одржава у животу.

Љубица истрчава из собе, Американац ми прилази носећи нешто налик маказама.

 

„Како си данас, Лаве?“

 

Опа, па он зна моје име? Зашто ми се обраћа?

Сваким даном све горе, хвала на питању. Глас? Усне се померају, али гласа нема. Шта се то, ког ђавола, дешава? Зашто не могу да причам!?

 

„Помераш усне, али ништа не излази? Да, то је прва од многих нус појава. Знаш ли зашто си на интезивној, Лаве? Да ли верујеш свему што ти доктори говоре? Све је лаж. Искористили смо те, немој нам замерити… “

 

Хладан зној помешан са безброј мисли, разгорачене очи које траже објашњење.

 

„Пре годину дана си попио један серум, а после њега си почео да осећаш симптоме због којих си на интезивној? Могао је бити било ко, игром случаја си то ти. Као самац без породице и са мало познаника си био савршена мета. Понављам, немој се љутити. Све је то за опште добро, морао је неко да га тестира. Серум је требало да подстакне масовну регенерацију ћелија, у преводу, требало је да ти ’израсту’ ноге. На пацовима и мајмунима је успевало, следећа станица је био човек…“

 

Бес. Жеља да га задавим, да му се осветим за пакао који ми је приредио.

Последњи атом снаге преусмеравам у руке. Адреналин. Покушавам да скинем каишеве.

Џабе. Прејако су стегнути, био је спреман.

 

„…И сада ћеш умрети, жао ми је Лаве. Та грешка прети да уништи моју каријеру, мој живот. Кажу да човек мора да се бори да би преживео, последица ове борбе си ти…“

 

Каква иронија, зар не? Пре пола сата сам Нини саопштио своју одлуку о еутаназији. Желео сам крај. Сада ми ово чудовиште нуди баш то. Да ли да се препустим? Можда је ово једина прилика? НЕ. Не смем да се предам, не овако. Морам барем још једном да видим Нину. Она је тај разлог. Она је разлог због којег морам да се борим.

 

„…Видиш ове маказе, Лаве? Са њима ћу пресећи каблове који те одржавају у животу. После ћу их оставити крај твоје руке и одвезати каиш. Полиција ће лако помислити да је самоубиство.“

 

Ко си ти да одлуцујеш о туђем животу? Да ли ико има то право? Не, не дам!

 

„Збогом.“

 

Проклетника прекида звук интерфона. Враћа маказе у џеп.

О, како је сада пријатан тај звук…

Два огромна полицајца га изводе, не опире се. На вратима назирем силуету жене. Па то је Нина! Прилази ми…

 

„Тај Американац ми је од почетка био сумњив, украла сам му папире пре него што је ушао. Све сам схватила! Дошла сам чим сам успела да убедим полицију шта заиста јадник намерава. Драго ми је да нисам закаснила…“

 

Све се одиграло кроз неколико тренутака. Шок. Спасен сам? Да, мој Анђео чувар је опет учинио чудо…

 

„Сигурно имаш безброј питања? Волела бих да могу све да ти објасним, али верујем да оно што знам није ни делић праве истине. Не, не! Не напрежи се, знам да ми не можеш одговорити…“

 

Бип бип бип бип бип…

Тишина, не чује се ништа осим живота.

…бип бип бип бип…

 

„Болница се ограђује, тврде да је Амер све сам организовао. Стручњаци ће ти помоћи у избацивању ’лека’ из организма, надају се да ће те тако ’купити’ и заташкати случај. Успећеш, да ли си ме чуо?? Ниси ти џабе Лав! Вратићу те на кућно и живећемо срећно као некада!

 

Заглила ме је, осетио сам њене сузе на мом рамену, она је видела моје уплакане очи.

 

„Нећу ти дозволити да се предаш.“

 

Ја…мислим да те волим… нећу ти дозволити да ме напустиш…

 

Бип бип бип бип бип…

Кључне речи:

Оставите коментар

Your email is never published nor shared. Сва обавезна поља су означена *

*

mydirtyhobby sandy226 girls masturbate sleepover