Лутам, још увек витак, и посматрам шта ми се у души збива дуж ових улица римских
Школска 2014/15.
Павле Рамах, IV8
Катедрала је празна. Пуна уметности, лишена живота. Јасно могу да чујем сопствени корак када то не би требало. Нисам, заправо, тамо, не шетам са групицом људи, не разгледам. Моја стварност није њихова, она је дубоко уткана у прошлост тих древних зидова и икона. Могу да видим врата исповедаонице како се уз шкрипу отварају и затварају, у ваздуху осећам тамјан и дах стотине збијених људи заједно у молитви, колективној и личној, хорској и немој. Звона звоне док свештеник води мису. Бебе не плачу. Катедрала јесте празна, али њен бивши живот и све његове тајне одјекују кроз историју и дотичу мене, све нас.
Ушли смо у Колосеум, свега нас пар. Умор је био тек тихо голицање мишића. После пар дана и он пређе у навику. Дан се убрзано завршавао па смо пожурили и попели се да сагледамо целу арену. Гомила камења. Али опет, сва четворица стојимо мирно, без гласа, далеких очију. Небо је бело, безизражајно, празан папир. Поглед ми прелази преко архитектуре, очи ми прелећу као да нешто посматрају. Гласан, оштар звук. Судар мачева. Још један, урлици, повици, бескрајан песак, све се тресе од снаге, небо океански плаво, још један судар метала, јецај, плач, крв, аплауз, крв, још крви, превише крви. Палац горе. Палац доле. Силовит аплауз. Напустили смо Колосеум, а да ја тога нисам ни био свестан. Нисам могао да престанем да мислим како ништа од овога није око камена, већ око његовог звука.
Чак ни киша није иста. Киша која обично испира, овде открива. Улице су једва проходне, сваки педаљ је покривен људима, туристима. Око себе свуда видим духове. Понекад изгледају много стварније од мене. Не виде ме. Нисам луд. Лутам тамо где су други корачали са намером. Допуштам да ме виде, јер због чега сам другог дошао?




Оставите коментар