Пут ка непознатом
Стефан Антић 1/2
Школска 2014/15.
Постоји само срећа из космоса која опредељује људе на доношење одлука. Своју срећу из наших жеља градимо сами. Када жеље достигну оне завршне границе, то значи да ми помишљамо да смо свемоћни, и да из нас исијавају заслепљујући нагони ка остварењима наших снова. Мисли морају бити артикулисане. Како све око нас, оно што добијамо и губимо, изгледа након свега? Зар као безнађе, у коме се налази много онога што смо корисно урадили у животу, спаљено и порушено од стране наше похлепе? Можда је то само илузија, само кратка „оптичка варка“ која, ипак, означава путоказ у нешто што је добро? Гилгамеш је имао једну свеобухватну жељу: за вечним животом. Ипак, колико маха ће узети нечије постојање, то одређује Бог. Али, колико ми далеко можемо да одемо да бисмо урадили нешто корисно за нас саме? То је довољно далеко да одлазимо на пут ка непознатом, бољем или горем. Гилгамеш је отишао довољно далеко, у свет разума и умности. Међутим, то није било коначно одредиште. Умност је једно једноставно средство које служи за остварење много компликованијих жеља. Тако је Гилгамеш умност користио како би остварио свој план, и на све могуће начине вапио ка свом циљу. У тренуцима када очај влада и када мислимо да се све сручило на нас, неки део воље за нечим бива крајње неопходан да бисмо наставили даље. Срећа настаје из нашег ума, чија дужина одређује њену утицајну амплитуду. Гилгамеш је тиме постао мањи симбол за брзоплетост. Гилгамеш, тек што је ушао у чари ума, већ је из њега протекла жеља који би многи уз њега упражњавали. Сада када упада у дубину своје ауре, из које на површину и видело излази све што мислимо, осећамо, маштамо или желимо, Гилгамеш није ни свестан да упада у огроман судбински бунар без дна и да тако изгубљен само плива у очајањима своје жеље као дављеник. Пред његовом, или било којом другом, туђом жељом, разум се не сме изгубити. Разум је мера прибраности и свести. И поред свега, Гилгамеш је морао да зна да никада ништа не мора бити добијено или потпуно изгубљено. Наиме, након свега, Гилгамеш је у свом том неспокоју изгубио пријатеље. Његови пријатељи, иако бесни и неразумни, били су једина бића у његовој срећи. Постојање без пријатеља је лажно постојање. То је доказ да је грешке лако направити, и да таласе мисли и жеља морамо сами навести да ударају у обале наших живота.




Оставите коментар