Усмена култура Старог века

Усмена култура Старог века

Стефан Антић 1/2,

Школска 2014/2015. година

 


 

 

 

„Заиста, зрак сам само“? Зар се то Гилгамеш никада није запитао, зар никада то питање није поставио у болним крицима за вечним животом? Душа мора бити испуњена емоцијама и ставовима, без којих наше личности не постоје. Тако је усмена култура сачувала Гилгамешову истинску жељу за вечним животом, жеље и ставове многих који су своје душе оставили на бојиштима Троје због лепе Хелене. Ипак, жеље су онај најопаснији део свих нас, који је укопан у наше ауре. Па ако су умни људи, широких погледа на свет, дефинисали су живот као скуп жеља, да ли је онда и живот опасан? Не, животом се усмена култура користи да опише постојање Гилгамешове умности, жељу Нојеву да спаси живот на Земљи и довољно дуго плови по бескрајном библијском потопу… Усмена култура је чувар свих нас. Сваки нам стих отпеван храпавим и продорним рапсодовим гласом индиректно указује на нечије постојање. Без оног дела усмене културе који чини историју,  „огромне шаке заборава“ одавно би нас обухватиле и однеле са собом. Тако је историја сачувала Нојево дело и четрдесет дана безнађа у љуљању брода на бесконачностима библијског потопа, развратни карактер Содоме и Гоморе, кобно људско дело Библије због кога смо данас ту где јесмо, урлике рањених људи око зидина Троје…

 

Међутим,  усмена култура душу „храни“ и науком. Иако научници гледају све овоземаљске тековине као сазнање, нису емотивно и психички клонули. Усмена култура „подсећа“ научнике на остатак живота који они поседују. Ипак, научници су и на душу погледали као сазнање и успешно измерили да је њена маса двадесет један грам. Али, усмена култура им указује да је у том двадесет једном граму све што је икада живело и постојало у њима. У Старом свету, наука је тек била у развоју. Рапсоди, певајући, нису ни слутили да утичу на развој уметности. Спасавајући животе од  „огромне воде“, Ноје није ни био свестан да је утицао на развој теологије, историје или књижевности. Наиме, без усмене културе Старог света, ипак,  не бисмо постојали ни сами ми у облику у коме смо данас. Наши животи би трајали у праху, сну и привремености. Постојали  бисмо да бисмо пали у заборав, а усмена традиција нас чува у својој збирци коју отвара онај кога не знамо, а захваљујући коме живимо.

Кључне речи:

Оставите коментар

Your email is never published nor shared. Сва обавезна поља су означена *

*