Хеј, нисам ти то причала
Школска 2014/15.
Павле Рамах, IV8
Била је то једна чудна клупа, црвена и зелена, изгубљена у свежини пролећа. Налазила се поред реке која је шапутала нежно, тихо, меко, спев тајне намењен само одабранима да чују. На њој она и ја, у ваздуху успомена на кишу.
Гледали смо се, или сам бар ја гледао њу. Усне су јој плесале, мирно, одлучно и чак помало дрско. Очи су јој чувале невидљиве и слепе звезде које чекају ноћ и таму да пусте своју светлост.
На њено питање одговорио сам одмахивањем главе.
Речи које су уследиле биле су незаустављиве попут лавине, али и некако бестелесне и елегичне, за мене неухватљиве. Нисам знао шта оне значе, пролазиле су поред мене попут маслачка у ветру и губиле се иза замишљеног хоризонта, необично блиског, ту, на дохват руке. Један водомар, весело шареног тела, пролетео је поред мене и ја сам био убеђен да је он плод моје маште.
Сваким протеклим тренутком њене речи су постајале све болније, као да их оштри неки невидљиви нож. Као одговор, мој дах је губио дубину и нестајао, загушен ритмом срца.
Када ме је погледала, коначно у тишини, учинило ми се да нешто пуца: ту, тамо, онде, овде. Учинило ми се и да је клупко које обавија цео свет сасвим развејано. Нисам знао шта да кажем, нисам умео да скупим довољно речи. Нисам их ни имао.
Хеј нисам ти то причала, рекла је, а ја нисам знао на шта тачно мисли. А онда се насмејала и био сам баш тамо где и треба да будем, на клупи боје лубенице, чије смо једине две коштице, црне тачкице, били она и ја.
Пар часова касније, киша је поново почела да пада.




Оставите коментар