Изнова испричан мит о пећини
Филозоф нас затворених очију роди
окова ланцем за влажан под
живот је наш мимолет сенки
небо наше – пећине свод
Не знајућ’ ништа о Постојању
посматрасмо лепоту сенки тих
Кад устах јутром, сенке видех
када заспах ноћу, сенке сних
Не знајућ’ ништа о Срећи,
Помислих тада да срећан сам
Сад беду своју гледам поражено
Обманут и гневан, сада знам
Док ходају људи, статуе носе,
У мени немир прохладно зри,
не знајућ’ ништа о Постојању
Како смо могли постојати
Заслепљен Сунцем, ветра дахом,
Притискајућ’ влат траве на груди
Стојим немо пред светом
Немо пред тајном што ме слуди
Зар ово све те сенке су биле
Зар људи сличних још нама има
Зар је ово Постојање
И где су, где су окови њима
Вратих се у пећину журно
По први пут мемљиву и уску
Донесох им птичје перо
Донесох орошену трску
„Те сенке свет нису“,
Већ само одраз света,
Погледајте и сами
Напољу цвет стоји место сенке цвета
И те необичне сенке,
Којима се наш ум давно отрова
То су људи, слични нама,
Но без звецкајућих окова“
Након тога, настаде метеж
Пробудих се гледајућ’ у пећине зид
Сви ирно седе, гледају сенке
Ох, шта је, шта је без ума вид
На мојим ногама опет ланци звече,
Док пећински ехо вара мој слух
Али у моме заробљеном телу
Сад живи слободан, неспута дух
И са судбином помирен сасвим,
Могу заувек у пећини остати тој
Знајући истине о Постојању
Заправо никада нисам у њој.
Оставите коментар