Iznova ispričan mit o pećini

Filozof nas zatvorenih očiju rodi

okova lancem za vlažan pod

život je naš mimolet senki

nebo naše – pećine svod

Ne znajuć’ ništa o Postojanju

posmatrasmo lepotu senki tih

Kad ustah jutrom, senke videh

kada zaspah noću, senke snih

Ne znajuć’ ništa o Sreći,

Pomislih tada da srećan sam

Sad bedu svoju gledam poraženo

Obmanut i gnevan, sada znam

Dok hodaju ljudi, statue nose,

U meni nemir prohladno zri,

ne znajuć’ ništa o Postojanju

Kako smo mogli postojati

Zaslepljen Suncem, vetra dahom,

Pritiskajuć’ vlat trave na grudi

Stojim nemo pred svetom

Nemo pred tajnom što me sludi

Zar ovo sve te senke su bile

Zar ljudi sličnih još nama ima

Zar je ovo Postojanje

I gde su, gde su okovi njima

Vratih se u pećinu žurno

Po prvi put memljivu i usku

Donesoh im ptičje pero

Donesoh orošenu trsku

„Te senke svet nisu“,

Već samo odraz sveta,

Pogledajte i sami

Napolju cvet stoji mesto senke cveta

I te neobične senke,

Kojima se naš um davno otrova

To su ljudi, slični nama,

No bez zveckajućih okova“

Nakon toga, nastade metež

Probudih se gledajuć’ u pećine zid

Svi irno sede, gledaju senke

Oh, šta je, šta je bez uma vid

Na mojim nogama opet lanci zveče,

Dok pećinski eho vara moj sluh

Ali u mome zarobljenom telu

Sad živi slobodan, nesputa duh

I sa sudbinom pomiren sasvim,

Mogu zauvek u pećini ostati toj

Znajući istine o Postojanju

Zapravo nikada nisam u njoj.