Није све „таштина над таштинама“: још има новог под Сунцем

Није све „таштина над таштинама“: још има новог под Сунцем

Стефан Антић 1/2

Школска 2014/15

 


 

 

Колико год се будемо борили, наша епоха није изграђена таква да можемо имати потпуно искуство. На концепт наших душа морамо да утичемо јаче од одбојних сила. Можда није све потпуно нестало? Све док ми будемо имали довољно снаге да се боримо против дејства лоших сила, закони физике ће подржати изглед наших живота, нашу срећу. Ако смо нешто изгубили,  можда ће сила наше наде то створити пред нама у тренутку нашег најмањег очекивања. Ако живимо са болом у души, сила осмеха ће га вероватно сузбити и потпуно поништити да би нестао из нас и поново бесциљно лутао међу аурама. Остаје нам да пројектујемо те силе. Како то треба извести? Као што закони физике кажу да сила не постоји без узајамног деловања два тела, тако и ми треба да конципирамо наш механизам. У нашем телу, механизам је веза између мозга и невидљивог дела, душе. Ако их артикулишемо и подесимо, ове две стране које су можда  потпуно супротне ће се слагати идеално, наши животи ће постати идеални. Ако оспособимо само један део механизма, овај систем не постоји. Када би само душа постојала, терет који би она носила би био огроман, не би постојала снага да га подигне и распе около, а када би само мозак постојао не би га ништа прожимало, а ми бисмо гледали око себе, без реакције, колико год било нешто добро или лоше. Све створено је једна позорница. Ту главни задатак има спој мозга и душе. Тај „чвор“ игра улогу режисера, мислиоца о ономе што ће постојати. Сунце је оно што нам осликава оно што мислимо, причамо, стварамо. Ми наређујемо и мислимо, али Сунце је оно које слика. „Таштина над таштинама“ је само доказ да је оборена „хипотеза о неуништивости“. Ако бол, који уз себе доноси још много туге, сами не сузбијемо за живота, сузбиће га неко после нас, а то је такође победа. Ово нам „каже“ сила наде. Ако га нико не сузбије на овој планети, на небу ћемо добити помиловање. Бог, који нам обећава „нови Јерусалим“, противник је „таштине над таштинама“. Он је гледалац позорнице планете и наших живота, тог нераскидивог споја. Зато треба имати много снаге, јер ће то вероватно најпре болети, а после следи бољитак. Бољитак је новина под Сунцем. Све што је било зло постаће добро, прљаво чисто, а несрећно можда најсрећније. Тиме се делимично ствара утисак да је свет најпре био зао продукт Божјег стваралаштва. То је потпуно сувишна констатација. Свевишњи је свет наменио људима на поклон и у аманет. Сада ми одлучујемо о свету, па самим тим и како ћемо живети. Шта ако су преносиоци одбојних сила (нпр. свештеници) наметљиви? Нису. Њима није циљ да уздигну себе, а да срозају наше животе, већ да живе као пријатељи-посредници између Бога и људи. То је аргумент да је заједница људи и сила против зла главни спас за све људе и да је „таштина над таштинама“ олуја наших живота, али и да је пролазног карактера.

Кључне речи:

Оставите коментар

Your email is never published nor shared. Сва обавезна поља су означена *

*