Oх, то је то
Школска 2014 /15.
Софија Гверић III1
Пази! Ако пазиш неће ти се догодити. Шта? Нећу пазити. Јер када се звонко буде чуло кроз прашину страха, ја ћу желети само једно. Да скочим. А када ме из даљине повуче грубим конопцима и окачи о штап, ја ћу летети. Да, временом можда и прерасте у нешто што не припада садашњици, да и мени ће досадити, али док траје пустићу своје корење и зарити се тачно у стакло. Моћи ћу да осетим физичку нелагодност на свом телу, деловаће и на мој унутрашњи свет. Ја желим. Да ли је погрешно желети нешто погрешно? Желим! Мој мозак ће се распршити у хиљаду сјајних комадића у три секунде. То је стварно болесно. Шта је болест? Стање када не изгледаш исто као и сви и не желиш исту ствар као сви. Онда сам ја болесна. Један, два, пет. То је болест. Прихватићу.
Kамен. Удари ме, а ја ћу остати у месту, мирна. Јер мој живот има смисла само када ја то пожелим. Дељење. Бесмислено расипање своје маште, тела, танких жила. Ако останем без жила, макар оно што куца без престанка неће више тражити од мене да лежим. Ако успем и да оставим све иза себе и ударим у зид, пустићу свој бусен срећом. Али када свако парче глупе, глупе записане стварности случајно падне тамо где припада, окончаћу покрете прстију, шака, руку.
Драгоцени живот и драгоцена срећа. Ја бих чак бацила драгоценост у заборав…
Превише тога не пушта раст моје зелене воље, али једном ће и она бити задовољена.




Оставите коментар