„Тајна стварања сачињена је од безимене исконске светлости која живи у свакоме од нас, а да често ни сами нисмо свесни њеног постојања“
Матурски рад, 1.6.2011.
Никола Војиновић
Не знам како је то умрети. Како је то удахнути, а не осетити ваздух у плућима, како је то отворити очи и не видети, ослушнути, а не чути ништа, додирнути празно ништавило и осетити…ништа. Како је то не мислити, како је то спавати али никада више сањати? Знам само да се опирем, опирем канџама смрти, са сада једним штитом мање. И све што видим, видим само како тка и буја и цвета и рађа и сија овај живот и свакој форми и облику. А молим се Павићу, Црњанском, Андрићу, Шантићу, Шекспиру, Дису, Гетеу, Достојевском, Ничеу, Селимовићу, Чехову, Рани Маники („Мати пиринча“), Булгакову, молим се за мали прах речи… Да га поспу по мени, да у моју пљувачку ставе речи, ставе светове, да побегнем смрти и ја, као што су они.
Тако у мени гори један плам, можда Ничеов и ноћу ме тера да пишем. И ја се одазивам, одазивам се чак и у оним ноћима Воландовог месеца… Али, треба више да читам, више да сагледавам живот, да пламен у мени порасте… Хоћу да постанем пожар! Хоћу да се у мени споји: изломљено московско Сунце, Вертерова нежност, изгубљени Хазари и принцеза Атех и њена два огледала, Суматра и плач над Београдом и FINISTĖRE и њен спас, живот јер он је бесмисао као и смрт, Сидарта и Демијан, Јулија и како пати што је Ромео Ромео, несрећне породице од којих је свака несрећна на свој начин, Јелена, жена које нема, Аника и Мара милосница и Ћоркан и Швабица, Смердјаков који с правом пита како је Господ првог дана саздао светлост, а Сунце и Месец тек четвртог; пети прокуратор Јудеје, коњаник Понтије Пилат, велики инквизитор који је узео Рим и мач, Раскољниковљева грижа савести.
Нека се споје, нека хране пламен у мени, можда Хераклитов из кога је све и у који се све враћа. Да у пепелу који остаје у мени, остану лепоте писаца, лепоте књижевности – највишег вида овог постојања!
Из праха и пепела рађам новог феникса, нове мисли моје: „Црни камен који може сваку светлост да упије. А када се налази у мраку, оставља људе да сијају сопственом светлошћу у мраку. Они који сијају јарко јесу оличења јачине коју поседују. Оне светлости које трепере су, заправо, слабићи. Нису достојни својих крила. Требало би им забранити сваки лет. Али, права суштина је… Они који својом душом трепере представљају опасне зоне. Јер никада не знаш да ли ће светлост нестати баш у тренутку када треба да упловиш у њихове луке. Када можеш да изгубиш душу и водама таме, огребавши се о ивицу стена и тонући дубоко и жудети за треперавом светлошћу. Зато упиј Марцијале, упиј све светлости овог света! За мене, јер само за мене би то учинио. Да сијаш вечно за мене.“ Створио сам:
„Лапис лазули око њеног врата
И њене очи, очи плавог неба
А испод црних грана у ноћи
У белом мору, даве се два
Лапис лазулија.“
Гледам у Сунце и знам, знам да ми се осмехује Шамаш. Мисли на мене. Створио сам и Немо Немиса који седи с десне стране Мефистофелеса. Родио сам и Варона који крвавим прстима са зарђалом круном одузима живот хладним погледима. Из плаве крви хартије настала је госпођа Б. која је рекла дечаку да потражи бесмртност испод нарциса у башти. Ту је Силван, филозоф, који је посао киша који је мрачни покров водени заласку Сунца, који у капи види звезде. И ноћу у сне, у сне, у сне стварам, и ту живот буја.
Већ сам четири пута васкрсао оца, четири пута штит – мој Марцијал, само ме је за трен колико траје трептај ока, трептај сна, бранио од канџи смрти.
Ето, то су моје мисли, само један њихов део. Ту су и туђе мисли које су дубоко у мени урезане, кају чува птица у грудима све док је неко не ослободи напоље. Надам се да у мени лети пчела без жаоке и Антихрист сјајни, живот који није узела смрт. У мени је жеља за постојањем и мисао у мени расте ноћу, пред сан. Како не могу да је контролишем, како се измигољи из душе моје, силази у оловку и ја градим, најлепши облик живота. Сини, севни, загрми у мени! Ово је вапај мој за уметношћу, за причом и причањем, Шехерезадом чији живот траје, за Аском и њеном игром.
Завршавам речима Булгакова зато што тако желим, зато што су дивне, зато што су и оне тајна стварања, светлост Ха-Ноцријева у којој се купа Земља моја: „Тама која је надолазила са мора прекрила је град који је прокуратор мрзео. Ишчезли су висећи мостови који спајаху храм са сташном Антонијевом кулом, са неба се спусти бездан и покри крилате богове на хиподрому… Нестао је Јерушалаим град, као да га никада није било на свету.“




Оставите коментар