Водич ступи пред врата и она се уз стругање размакоше. Овога пута попримила је изглед веома ниске женске фигуре. Чинило се да јој то обличје највише годи. Кратка, угаљ црна коса била јој је раштркана на темену а до пода дуг огртач од материје сличне крзну или перју чинио да делује птицолико. Руке мале, наборане, скупљене под огртачем. Кожа маслинаста. Лице пуно пора, превоја. Чело које се мрешка и најзад склизне у дупљу где би требало бити око. Поглед упрт испред себе. Кретала се уз шуштање, као да би огртач, капут, или шта год да је била та дебела тканина коју је имала на леђима, једнако могао бити пун лишћа, вуне или старих листова папира.

Главни Јунак је каскао за њом. Није обраћао пажњу куда иде, већ само покушавао да је се држи близу. Чу тресак иза себе.

Врата у потпуности нестаде, а просторија доби униформан облик, стопивши се са здањем. Беху у њеном центру.

Водич се окрену ка њему. ,,Добродошао у одају сопства“.

Из сенки крај једног од зидова коцкасте дворане искорачи прилика девојке са дугом смеђом косом. Обучена у кожну јакну, са љубичастим шалом пребаченим око врата, торбом на рамену и потпетицама, запути се ка супротном зиду. Готово истовремено, са леве стране другог краја дворане помоли се прилика старца који стаде шепати.

Из друга два зида ишчилише прилике смеђег дечачића од једва две, три године и времешне госпе. Дечачић је трчкарао, а госпа ходала умереним темпом.

Четири прилике имале су поглед у исто време бистар, и у неку руку неодређен, несвестан других око себе. Ходале су свака на свој начин, а опет кретале равномерно, идући ка зиду преко пута свог. Прођоше крај Главног Јунака, својим путањама, формирајући замишљени квадрат. Како промакоше, он осети налет енергије.

На по два корака од њега, испред и иза, са леве и десне стране, са до тада пурпурног поплочаног пода, издигоше се дебели комади папира. Кроз поре хартије, као угљеном рађен, крену се помаљати лик. Издужено лице и дуга црна коса свезана у реп. Главне црте беху изражене црном, но остатак садржаше и друге боје. Интензитет је варирао. Један портрет беше пун снажне љубичасте, јарко плаве и зелене. Други, пак, одликоваху пастелне боје. На једном је прилика деловала импозантно и била позиционирана изнад посматрача, док је на другом гледала право испред себе, с помало издигнутим обрвама и тек понеком цртом крај ока. Поглед јој је био смео и горд. Но, на сваком портрету, у први план излазила су уста или очи.

Главни Јунак приђе једном од њих. Запахну га мир, саосећање и брига. Затим се окрену другом. Снажно пецкање и талас привлачности. Осећајући као да какви мехури улазе у њега и обузимају га, врати се на место на ком је претходно стајао.

,,Шта би ово требало да представља?“, гласно упита.

Из мрака уследи одговор Водича.

,,То су прикази тебе као идеје у нечијој свести. Налети емоција које добијаш су осећања која будиш у њима.

Слике на поду доказ су твог постојања у виду опажаја“.

,,У виду опажаја? Не постојим ли ја и на други начин? Не осећам ли сваког тренутка очигледност свог постојања? Зар немам право да сам себе дефинишем кроз слику на поду, већ постојим једино кроз опажаје других?“

,,Наравно да осећаш своје постојање. Принцип аналогије то наводи као савим вероватно. Но, ми то не можемо никако показати. Ти сматраш да постојиш, сама чињеница да мислиш чини ти се довољним доказом. Једино у шта спољни свет може бити сигуран јесте да представљаш низ опажаја.

С друге стране, слика коју ствараш о себи у великој мери формира се и кроз идеје других о теби, те ни на који начин не може стајати самостално“.

,,Али, не условљава ли моја слика о себи оно какав постајем, па посредно и слике других?“

,,Имаш право. Процес није једносмеран“.

Након неколико тренутака ћутања, настави мирним, помало храпавим гласом.

,,Можеш покушати. Дефиниши слику себе и пусти Дворану да је упије. Али буди обазрив. Не буде ли довољно прецизна и трајна, дворана је неће формирати. Ретки су они који успеју померити плочице“.

Јунак учини да му поглед стане и поче обликовати представу.

На плочицама под његовим ногама појавише се мрље – испрва бела, затим светлозелена.

Оно што није приметио је да, онда када су прве четири фигуре нестале у сенкама, из њих изиђоше нове. След се понови. Свака за себе ходаху ка крају супротном од њих, изнова фомирајући квадрат око Јунака.

Мрље на поду ширише се, преливајући се и скупљајући око средине, где се ствараху назнаке првог оштријег потеза.

Но, сваки од портрета који би настао када би особе прошле, као да би уздрмао површ и разводнио слику.

Главни Јунак се напрезао. Обрве му беху зборане, а вилица у грчу.

Двораном су једнако одјекивали кораци. Једне прилике би одлазиле, друге се појављивале. Грмуљице боје искричаво су се померале и врлудале под његовим ногама.

Учини последњи напор да их уразуми и стави на место.

Склопи очи. У грудима поче да му бруји.

,,Хајдемо“, зачу глас Водича, ,,у соби Сопства не сме се задржавати предуго“.