Ko

Vodič stupi pred vrata i ona se uz struganje razmakoše. Ovoga puta poprimila je izgled veoma niske ženske figure. Činilo se da joj to obličje najviše godi. Kratka, ugalj crna kosa bila joj je raštrkana na temenu a do poda dug ogrtač od materije slične krznu ili perju činio da deluje pticoliko. Ruke male, naborane, skupljene pod ogrtačem. Koža maslinasta. Lice puno pora, prevoja. Čelo koje se mreška i najzad sklizne u duplju gde bi trebalo biti oko. Pogled uprt ispred sebe. Kretala se uz šuštanje, kao da bi ogrtač, kaput, ili šta god da je bila ta debela tkanina koju je imala na leđima, jednako mogao biti pun lišća, vune ili starih listova papira.

Glavni Junak je kaskao za njom. Nije obraćao pažnju kuda ide, već samo pokušavao da je se drži blizu. Ču tresak iza sebe.

Vrata u potpunosti nestade, a prostorija dobi uniforman oblik, stopivši se sa zdanjem. Behu u njenom centru.

Vodič se okrenu ka njemu. ,,Dobrodošao u odaju sopstva“.

Iz senki kraj jednog od zidova kockaste dvorane iskorači prilika devojke sa dugom smeđom kosom. Obučena u kožnu jaknu, sa ljubičastim šalom prebačenim oko vrata, torbom na ramenu i potpeticama, zaputi se ka suprotnom zidu. Gotovo istovremeno, sa leve strane drugog kraja dvorane pomoli se prilika starca koji stade šepati.

Iz druga dva zida iščiliše prilike smeđeg dečačića od jedva dve, tri godine i vremešne gospe. Dečačić je trčkarao, a gospa hodala umerenim tempom.

Četiri prilike imale su pogled u isto vreme bistar, i u neku ruku neodređen, nesvestan drugih oko sebe. Hodale su svaka na svoj način, a opet kretale ravnomerno, idući ka zidu preko puta svog. Prođoše kraj Glavnog Junaka, svojim putanjama, formirajući zamišljeni kvadrat. Kako promakoše, on oseti nalet energije.

Na po dva koraka od njega, ispred i iza, sa leve i desne strane, sa do tada purpurnog popločanog poda, izdigoše se debeli komadi papira. Kroz pore hartije, kao ugljenom rađen, krenu se pomaljati lik. Izduženo lice i duga crna kosa svezana u rep. Glavne crte behu izražene crnom, no ostatak sadržaše i druge boje. Intenzitet je varirao. Jedan portret beše pun snažne ljubičaste, jarko plave i zelene. Drugi, pak, odlikovahu pastelne boje. Na jednom je prilika delovala impozantno i bila pozicionirana iznad posmatrača, dok je na drugom gledala pravo ispred sebe, s pomalo izdignutim obrvama i tek ponekom crtom kraj oka. Pogled joj je bio smeo i gord. No, na svakom portretu, u prvi plan izlazila su usta ili oči.

Glavni Junak priđe jednom od njih. Zapahnu ga mir, saosećanje i briga. Zatim se okrenu drugom. Snažno peckanje i talas privlačnosti. Osećajući kao da kakvi mehuri ulaze u njega i obuzimaju ga, vrati se na mesto na kom je prethodno stajao.

,,Šta bi ovo trebalo da predstavlja?“, glasno upita.

Iz mraka usledi odgovor Vodiča.

,,To su prikazi tebe kao ideje u nečijoj svesti. Naleti emocija koje dobijaš su osećanja koja budiš u njima.

Slike na podu dokaz su tvog postojanja u vidu opažaja“.

,,U vidu opažaja? Ne postojim li ja i na drugi način? Ne osećam li svakog trenutka očiglednost svog postojanja? Zar nemam pravo da sam sebe definišem kroz sliku na podu, već postojim jedino kroz opažaje drugih?“

,,Naravno da osećaš svoje postojanje. Princip analogije to navodi kao savim verovatno. No, mi to ne možemo nikako pokazati. Ti smatraš da postojiš, sama činjenica da misliš čini ti se dovoljnim dokazom. Jedino u šta spoljni svet može biti siguran jeste da predstavljaš niz opažaja.

S druge strane, slika koju stvaraš o sebi u velikoj meri formira se i kroz ideje drugih o tebi, te ni na koji način ne može stajati samostalno“.

,,Ali, ne uslovljava li moja slika o sebi ono kakav postajem, pa posredno i slike drugih?“

,,Imaš pravo. Proces nije jednosmeran“.

Nakon nekoliko trenutaka ćutanja, nastavi mirnim, pomalo hrapavim glasom.

,,Možeš pokušati. Definiši sliku sebe i pusti Dvoranu da je upije. Ali budi obazriv. Ne bude li dovoljno precizna i trajna, dvorana je neće formirati. Retki su oni koji uspeju pomeriti pločice“.

Junak učini da mu pogled stane i poče oblikovati predstavu.

Na pločicama pod njegovim nogama pojaviše se mrlje – isprva bela, zatim svetlozelena.

Ono što nije primetio je da, onda kada su prve četiri figure nestale u senkama, iz njih iziđoše nove. Sled se ponovi. Svaka za sebe hodahu ka kraju suprotnom od njih, iznova fomirajući kvadrat oko Junaka.

Mrlje na podu širiše se, prelivajući se i skupljajući oko sredine, gde se stvarahu naznake prvog oštrijeg poteza.

No, svaki od portreta koji bi nastao kada bi osobe prošle, kao da bi uzdrmao površ i razvodnio sliku.

Glavni Junak se naprezao. Obrve mu behu zborane, a vilica u grču.

Dvoranom su jednako odjekivali koraci. Jedne prilike bi odlazile, druge se pojavljivale. Grmuljice boje iskričavo su se pomerale i vrludale pod njegovim nogama.

Učini poslednji napor da ih urazumi i stavi na mesto.

Sklopi oči. U grudima poče da mu bruji.

,,Hajdemo“, začu glas Vodiča, ,,u sobi Sopstva ne sme se zadržavati predugo“.