Једном тако дође човек у један бескрајни простор окружен ништавилом због којег беше мрачан и неодређен. Некакав исто тако неодређен глас рече му да седне на столицу која се видела у мркломе мраку томе. Беше то фина, лепа фотеља, прекривена браонкастом кожом. Човек, чије име не знамо, чија историја није битна, јер као да је нема, човек који нема сећања на догађаје пре доласка овде, нема претходног знања, ништа сем свога разума и своје свести, завали се у ту удобну фотељу чије значење и функција нису битни. Пред њим се појавише заједно Бог и ђаво. Бог беше десно, а ђаво лево. Они се не мицаше, бејаху у некој својој форми да би их човек могао лепо видети и апсолутно се не мрдаше, стајаше као кипови пред човеком. Онај неодређен глас питаше човека да му одговори на следеће питање: „Ко је овде Бог, а ко ђаво?“ Човек погледа десно и истог момента одговори: „Бог јесте десно, а ђаво јесте лево.“ Како то рече, ништа се не деси – мир и тишина, а ови пред њим се не помераше. Погледа човек Бога, па затим, сигуран у свој одговор, рече, размишљајући наглас: „Тачно сам одговорио, то знам, али ништа се не дешава… Само овај пријатан мир… Знам да сам у праву; одговор и питање су једноставни и очигледни.“ Бог и ђаво се не мрдаше. Пролази време у овоме бескрајном неодређеном простору; деценије, векови, а можда и еони и милијарде година… Можда су прошли квадрилиони и више, а човек још бејаше заваљен у својој столици, седећи у неком миру. Погледа човек Бога, а затим погледа ђавола и тад му, одједном, полако прође једна мисао чудна. „Знам да сам одговорио тачно, али зашто се ништа не дешава? Чему овај мир? Ма… јесам ли био у праву?“, помало сумњичаво запита се он. Прођоше поново године, а блага сумња која наста ту и оста. Погледа он поново обојицу – прво ђавола, па онда Бога. „Ма дај, не претеруј“, рече он себи истог момента. „Сам знаш да си тачно одговорио; очигледно је, видиш их обојицу пред собом; видиш ко је ко, знаш ко је ко… Није ваљда да нећеш веровати себи самоме?“ Онда опет стаде збуњено и поново погледа Бога, па затим ђавола. „А јеси ли ти, Боже, Бог, а ти, ђаволе, шаво?“, запита се он. „Ђаво лаже; он је неистина, он је зло, он обмањује…“, прође му та мисао кроз главу тог трена. Погледа он затим Бога, а онда, поново, збуњено ђавола. „А да није мене ђаво обмануо? Ниси ли ти можда Бог, а овај десно ђаво?“, запита се он и осети благи немир у себи. „О, коначно се нешто дешава или ми се само чини…“, рече, а затим се појави благи осмех на лицу његовоме. „Па да, па да, па… Како бејах глуп ја… Ти си, у ставри, шаво…“, рече и показа прстом ка овом десно. „Ти, ти си ђаво, а овај лево јесте Бог.“ Како то рече, али још увек сумњичаво, тако му се та идеја стварно свидела, а полако му се таквим чинише све више и њихови ликови пред њиме. Полако му овај лево поста близак, благ и миран, а овај десно све више личаше на некаквога преваранта, зликовца, као да му се открива: „Тачно, тачно, та… Зато се ништа не дешава, јер сам погрешио… Ау, како је ђаво добар преварант. О, како си интелигентан, ђаволе, о, како лукав си ти! Опасан си ти; генијалан! Бољег преваранта видео нисам… А, не, преверанта, не… Ти си уметник! Ово је равно уметности! Ово је равно науци!“, рече он одушевљено након свог, како му се чинило, открића. Сумња му је нестала. Бог и ђаво још увек бејаху непомични. „О, какав си ти геније! Ово је најбољи трик – донедавно сам веровао да си ти овај лево, а не десно, онда посумњао па сумњао… А, у ствари, ти десно, а не лево! Како ме превари! Како сам глуп био…“, рече он и скочи са столице узбуђено, коначно осећајући некакву промену, неко дешавање. „О, ти, човече, јеси ли сигуран да си у праву? Да ли је то твој одговор“, запита га исти онај глас са почетка. „Апсолутно. Твоја ћутња ме је убедила“, рече човек, а глас дода: „Не, није она“.