Писмени задатак Саве Рељина III/3, школска година 2015/16.

Наслеђe

Добио сам име по татином деда Сави. Он је рођен 1892. године у зрењанинској паорској породици. Крајем 1915. био је тек ожењен човек. Мобилисан је и послат у Галицију да ратује као аустроугарски војник.  После неколико месеци проведених у рововима део српских војника  решио је да се преда Русима. У току ноћи су се искрали из ровова и кренули. Нису знали куда иду, нису имали ни карту ни компас.

Као о најстрашнијем искуству из рата мом оцу је причао о предаји. После ноћи и јутра проведених у ходу, пресрели су их Козаци. Престрашени и збуњени, у аустроугарским униформама и са рукама изнад глава, паори никако нису могли да разумеју војнике на коњима који су их опколили и тражили од њих да скину пушке с леђа и да их баце. На срећу мог прадеде и осталих пребеглих војника, Козаци нису њихову непомичност схватили као одбијање извршења наредбе  – један од официра је сјахао с коња и скинуо пушку с леђа себи најближег младића. Тек тада им је била јасна вика војника који су их окруживали.

Сава је као ратни заробљеник одведен до најближег места у којем је могао бити затворен и испитан. После пар дана српске затворенике питали су  да ли желе да буду враћени на фронт, као руски војници. Зрењанински паори су то одбили, и били су послати на имање неког руског спахије да раде. На посед долазе у време жетве, када хиљаде сељака срповима жање жито. Међу паорима је било и ковача који су од сабљи које су им Козаци допустили да задрже  направили косе сличне онима какве су имали у својим селима. Косама су једним замахом могли да захвате много више жита од руских сељака са срповима. Прављење ајвара, џема и туршије је такође било непознато спахијиним сељацима. Зими су јели само краставце. Ипак, деда Сави је најтеже пало што су непоједене јабуке и шљиве у јесен остављали свињама, пошто нису умели да праве ракију.

После скоро годину дана проведеног на поседу, некако скупивши новац за пут, Сава креће ка Одеси како би се вратио кући. Његов повратак је осујећен почетком револуције, и рушењем пруга и паљењем села који су је пратили. Изгорела села која је видео са пута или из воза обликовала су мишљење  мог прадеде о комунистима.  С обзиром на то да пруге до Одесе више није било, једини пут кући га је водио преко Сибира. Много пута сам слушао о његовим причама о  гостопримству људи на путу кроз Русију, а посебно о томе како је увек лепо примљен у кућама у Сибиру. Причао је о земљаним кућама  у које се без питања и разговора улази, седа за сто, једе и спава на месту најближем пећи које не заузима нико од домаћина. Једино што је као гост  морао да има је –  кашика. Ниједна кућа није имала кашику вишка. Тек трећег дана боравка би га домаћин, да не увреди свог госта, питао одакле је и куда путује. То су били људи потпуно одсечени од света.  Последњи рат за који су знали био је Наполеонов. У већини села није било више од једне стаклене чаше, а пушку која би могла да опали виђао је још ређе. С друге стране, мој прадеда је у Сибиру први пут видео сауну, која је служила као замена за купатила која нису имали или за реке које су већим делом године биле залеђене. Такође је био уверен у то да луковима, којима су ловили медведе, може да се одапне стрела на скоро два километра. Ловац који му је то показао није хтео да изгуби добру стрелу, па се спустио у шуму, нашао је и вратио. Осим удаљености од развијених градова, на живот ових људи је утицала и опасност дивљине која их је окруживала. У хладним зимама, вукови бесни од глади километрима би јурили саонице покушавајући да оборе коња како би га појели. После сусрета са Козацима док је био у аустроугарској униформи, вожња у саоницама које јуре вукови била је искуство најближе смрти.

На путовању кроз Русију мој прадеда је провео неколико година да би, 1922. године, стигао до Владивостока. У овом лучком граду први пут је упознао Американце. Нису му се много допали – о њима је говорио као о бучним пијанцима који су истински волели туче. Често су их започињали са неким од паора који су се тада са њим нашли у Владивостоку. На крају тих туча би, чак и када заврше на земљи (а можда и посебно тада), задовољно честитали противнику на доброј борби. Од њих је први пут чуо о боксу, и дуго није веровао да може да постоји спорт у којем се противници потпуно дозвољено ударају.

У брод који га је одвео кући укрцао се неколико месеци пре него што су револуционари дошли до Владивостока. После седам година проведених у Русији, повратак му се тада по први пут учинио извесним. Због тога никада није много причао о пловидби.

Кући се вратио 1923. године. Али, по завршетку рата проглашен је мртвим и сестра је распродала већину имања. Коса, његова жена, чекала га је, и прво дете, мој деда Веселин, рођен је крајем те године. Саву је  жена оптуживала да је глупав што се вратио без некаквог злата и што једини није умео ништа да украде у Русији. Нешто више од двадесет година касније, када су Руси у Другом светском рату пролазили кроз Зрењанин, прадеда је пар руских војника позвао у кућу. Коса га је тада поново оптужила, овог пута да је Русе довео не би ли видео који је његов. Кад год би Тита видео у новинама или на телевизији, мом оцу би га показао прстом и рекао –„Знам ја овог типа“. Много је волео мог оца. Иако је он код њих долазио како би га чувала баба Коса, највише времена је проводио са дедом. Деда Сава га је водио у биоскоп и на пецање, и плакао је када би се мој отац разболео.

Мој прадеда је мобилисан као аустроугарски војник у Првом светском рату. Требало је да у Галицији бори с Русима, али, упркос томе, није учестовао ни у једној бици. Многи који су са њим мобилисани, послушно су ратовали на аустроугарској страни. Сава то није могао, и тиме ме је обавезао на доношење исправне одлуке ако бих се нашао у сличној ситуацији. Провео је седам година на путу кроз Русију. Са пута се није вратио богатији него што је отишао, али се вратио са искуством преживљавања у туђини. Вратио се са сазнањима и уверењима о свету која никада не би стекао у Зрењанину, а која су остала у породици и која су сигурно утицала и на мене.  На крају, вратио се, наравно, и са причом. Та прича је, пре свега, прича о преживљавању, али и прича о свету који више не постоји. Вукови који би данас јурили за саоницама су давно истребљени, а потомци сибирских ловаца не користе лукове и стреле . Искуство мог прадеде ми је дало слику предела и људи о којима иначе не бих знао ништа.

Цела прича мени скоро сигурно никада неће бити позната, јер све што о њему знам рекао ми је отац. Њему је Сава о Русији скоро увек причао пред Косом, својом женом, којој путовање никако није смело бити приказано као авантура, већ само као борба за голи живот. После повратка  направио је кућу у Зрењанину у којој је као најстарији од четворо деце рођен мој деда Веселин. Од те куће је мој стриц направио кафану која се зове исто онако као што су звали мог прадеду – Савуља.