Pismeni zadatak Save Reljina III/3, školska godina 2015/16.

Nasleđe

Dobio sam ime po tatinom deda Savi. On je rođen 1892. godine u zrenjaninskoj paorskoj porodici. Krajem 1915. bio je tek oženjen čovek. Mobilisan je i poslat u Galiciju da ratuje kao austrougarski vojnik.  Posle nekoliko meseci provedenih u rovovima deo srpskih vojnika  rešio je da se preda Rusima. U toku noći su se iskrali iz rovova i krenuli. Nisu znali kuda idu, nisu imali ni kartu ni kompas.

Kao o najstrašnijem iskustvu iz rata mom ocu je pričao o predaji. Posle noći i jutra provedenih u hodu, presreli su ih Kozaci. Prestrašeni i zbunjeni, u austrougarskim uniformama i sa rukama iznad glava, paori nikako nisu mogli da razumeju vojnike na konjima koji su ih opkolili i tražili od njih da skinu puške s leđa i da ih bace. Na sreću mog pradede i ostalih prebeglih vojnika, Kozaci nisu njihovu nepomičnost shvatili kao odbijanje izvršenja naredbe  – jedan od oficira je sjahao s konja i skinuo pušku s leđa sebi najbližeg mladića. Tek tada im je bila jasna vika vojnika koji su ih okruživali.

Sava je kao ratni zarobljenik odveden do najbližeg mesta u kojem je mogao biti zatvoren i ispitan. Posle par dana srpske zatvorenike pitali su  da li žele da budu vraćeni na front, kao ruski vojnici. Zrenjaninski paori su to odbili, i bili su poslati na imanje nekog ruskog spahije da rade. Na posed dolaze u vreme žetve, kada hiljade seljaka srpovima žanje žito. Među paorima je bilo i kovača koji su od sablji koje su im Kozaci dopustili da zadrže  napravili kose slične onima kakve su imali u svojim selima. Kosama su jednim zamahom mogli da zahvate mnogo više žita od ruskih seljaka sa srpovima. Pravljenje ajvara, džema i turšije je takođe bilo nepoznato spahijinim seljacima. Zimi su jeli samo krastavce. Ipak, deda Savi je najteže palo što su nepojedene jabuke i šljive u jesen ostavljali svinjama, pošto nisu umeli da prave rakiju.

Posle skoro godinu dana provedenog na posedu, nekako skupivši novac za put, Sava kreće ka Odesi kako bi se vratio kući. Njegov povratak je osujećen početkom revolucije, i rušenjem pruga i paljenjem sela koji su je pratili. Izgorela sela koja je video sa puta ili iz voza oblikovala su mišljenje  mog pradede o komunistima.  S obzirom na to da pruge do Odese više nije bilo, jedini put kući ga je vodio preko Sibira. Mnogo puta sam slušao o njegovim pričama o  gostoprimstvu ljudi na putu kroz Rusiju, a posebno o tome kako je uvek lepo primljen u kućama u Sibiru. Pričao je o zemljanim kućama  u koje se bez pitanja i razgovora ulazi, seda za sto, jede i spava na mestu najbližem peći koje ne zauzima niko od domaćina. Jedino što je kao gost  morao da ima je –  kašika. Nijedna kuća nije imala kašiku viška. Tek trećeg dana boravka bi ga domaćin, da ne uvredi svog gosta, pitao odakle je i kuda putuje. To su bili ljudi potpuno odsečeni od sveta.  Poslednji rat za koji su znali bio je Napoleonov. U većini sela nije bilo više od jedne staklene čaše, a pušku koja bi mogla da opali viđao je još ređe. S druge strane, moj pradeda je u Sibiru prvi put video saunu, koja je služila kao zamena za kupatila koja nisu imali ili za reke koje su većim delom godine bile zaleđene. Takođe je bio uveren u to da lukovima, kojima su lovili medvede, može da se odapne strela na skoro dva kilometra. Lovac koji mu je to pokazao nije hteo da izgubi dobru strelu, pa se spustio u šumu, našao je i vratio. Osim udaljenosti od razvijenih gradova, na život ovih ljudi je uticala i opasnost divljine koja ih je okruživala. U hladnim zimama, vukovi besni od gladi kilometrima bi jurili saonice pokušavajući da obore konja kako bi ga pojeli. Posle susreta sa Kozacima dok je bio u austrougarskoj uniformi, vožnja u saonicama koje jure vukovi bila je iskustvo najbliže smrti.

Na putovanju kroz Rusiju moj pradeda je proveo nekoliko godina da bi, 1922. godine, stigao do Vladivostoka. U ovom lučkom gradu prvi put je upoznao Amerikance. Nisu mu se mnogo dopali – o njima je govorio kao o bučnim pijancima koji su istinski voleli tuče. Često su ih započinjali sa nekim od paora koji su se tada sa njim našli u Vladivostoku. Na kraju tih tuča bi, čak i kada završe na zemlji (a možda i posebno tada), zadovoljno čestitali protivniku na dobroj borbi. Od njih je prvi put čuo o boksu, i dugo nije verovao da može da postoji sport u kojem se protivnici potpuno dozvoljeno udaraju.

U brod koji ga je odveo kući ukrcao se nekoliko meseci pre nego što su revolucionari došli do Vladivostoka. Posle sedam godina provedenih u Rusiji, povratak mu se tada po prvi put učinio izvesnim. Zbog toga nikada nije mnogo pričao o plovidbi.

Kući se vratio 1923. godine. Ali, po završetku rata proglašen je mrtvim i sestra je rasprodala većinu imanja. Kosa, njegova žena, čekala ga je, i prvo dete, moj deda Veselin, rođen je krajem te godine. Savu je  žena optuživala da je glupav što se vratio bez nekakvog zlata i što jedini nije umeo ništa da ukrade u Rusiji. Nešto više od dvadeset godina kasnije, kada su Rusi u Drugom svetskom ratu prolazili kroz Zrenjanin, pradeda je par ruskih vojnika pozvao u kuću. Kosa ga je tada ponovo optužila, ovog puta da je Ruse doveo ne bi li video koji je njegov. Kad god bi Tita video u novinama ili na televiziji, mom ocu bi ga pokazao prstom i rekao –„Znam ja ovog tipa“. Mnogo je voleo mog oca. Iako je on kod njih dolazio kako bi ga čuvala baba Kosa, najviše vremena je provodio sa dedom. Deda Sava ga je vodio u bioskop i na pecanje, i plakao je kada bi se moj otac razboleo.

Moj pradeda je mobilisan kao austrougarski vojnik u Prvom svetskom ratu. Trebalo je da u Galiciji bori s Rusima, ali, uprkos tome, nije učestovao ni u jednoj bici. Mnogi koji su sa njim mobilisani, poslušno su ratovali na austrougarskoj strani. Sava to nije mogao, i time me je obavezao na donošenje ispravne odluke ako bih se našao u sličnoj situaciji. Proveo je sedam godina na putu kroz Rusiju. Sa puta se nije vratio bogatiji nego što je otišao, ali se vratio sa iskustvom preživljavanja u tuđini. Vratio se sa saznanjima i uverenjima o svetu koja nikada ne bi stekao u Zrenjaninu, a koja su ostala u porodici i koja su sigurno uticala i na mene.  Na kraju, vratio se, naravno, i sa pričom. Ta priča je, pre svega, priča o preživljavanju, ali i priča o svetu koji više ne postoji. Vukovi koji bi danas jurili za saonicama su davno istrebljeni, a potomci sibirskih lovaca ne koriste lukove i strele . Iskustvo mog pradede mi je dalo sliku predela i ljudi o kojima inače ne bih znao ništa.

Cela priča meni skoro sigurno nikada neće biti poznata, jer sve što o njemu znam rekao mi je otac. Njemu je Sava o Rusiji skoro uvek pričao pred Kosom, svojom ženom, kojoj putovanje nikako nije smelo biti prikazano kao avantura, već samo kao borba za goli život. Posle povratka  napravio je kuću u Zrenjaninu u kojoj je kao najstariji od četvoro dece rođen moj deda Veselin. Od te kuće je moj stric napravio kafanu koja se zove isto onako kao što su zvali mog pradedu – Savulja.