Moj свет, мој штит

Moj свет, мој штит

Слика је била помало нејасна и мутна. Било је тешко разазнати облике, али је четкица наставила да ради и слика се полако изоштравала. Боје су се разливале и стварале најлепши призор.

Плава. Плаво небо без облака и по која птица на њему која је слободно летела и посматрала свет испод себе. Плаво море, пуно таласа који су се дизали и спуштали, спирајући све испред себе. Смех људи је допирао из даљине, али се мешао са завијањем ветра и полако губио. Жута. Жуто сунце је сијало, а жути зраци су се преламали на површини воде. Стварали су одсјај налик на звезде. Зелена брда у позадини, испуњена шумама, су деловала тако мирно и тајанствено. Та мирноћа је полако ишчезла у пламеновима црвеног цвећа. Пламеноцрвено сунце је сада већ залазило. Нијансе најлепших боја су бојиле море и стапале се са њим. Сунце је за тренутак престало да сија и боје су ишчезле.

Четкица је тада стала. Стале су и боје. Слика је сада већ била јасна. Био је то штит. Онај који нас штити од реалности и заклања од ње. Све на њему је било тако мирно, али у исти мах и живо. Призор је био бесконачан и нестварно леп.

 

Александра Лисавац I-4

Кључне речи:

Оставите коментар

Your email is never published nor shared. Сва обавезна поља су означена *

*