Живети у друкчијем свету

На пола пута нашег живота дође се до симболичке шуме. Неки из ње из ината не изађу, па их превазиђе и надживи само стид, ко псе, а греота је да после човека само срам земљом хода. Неки увиде да су срећни, чак и пред гиљотином што их чека, ал` повике мржње од других једино ишту, а греота је да после живота остане само смрт, пошто мржња то је. Како обрнути зло на добро, односно, и у злу видети само слабост и патњу починитеља који не зна, јер да зна, одабарао би прави пут, зна само онај који јесте, а јесте увек кроз делатну љубав за другог, што је тешко. И врхуни љубав.

Овај 23. мај и крај средњошколских дана за наше матуранте, поздрависмо јубиларном, десетом Ноћи у библиотеци. Спремили смо, као и увек, богат програм, овога пута на тему Револуција, мој колега Зоран Башић и ја, он верујући у важност и смисао друштвених промена, ја заговарајући само оне индивидуалне, нашавши се на пола тог пута међу књигама. Плакат нам је осмислила Ника Марковић из 2-8, а техничка подршка у току вечери је био матурант Сергеј Џогаз.

У тему нас је увела Ивана Миленковић из 3-2, наша овогодишња водитељка. Већ на том почетку одали смо почаст, свечаним „О!“, тој зверској и детињској и петпарачкој и великој револуцији, узвикнувши стихове Мајаковског. Велики песник се само прелио и у наредно, прво предавање, које је обећавало мирис промена, али је дефинитивно донело мирис каранфила, јер су их ђаци носили док су нам причали о револуцији у Португалу 1974.

„Револуције и каранфили: мирише на промене…“, тако се и звало предавање које је осмислила проф. историје Душица Бишевац са ђацима. Шармантни ученици другог разреда: Вук Башић, Валерија Мијајловић, Катарина Милетић и Исидора Цветковић су нас увели у појам револуције из угла друштвених наука, а након припремног разговора о историјским револуцијама, започели су главну тему, у наизглед спонтаном, али врло осмишљеном разговору, након којег је на сточићу остала кока-кола, сада симболишући извојевану слободу.

У и даље прпуној библиотеци, слушали смо друго предавање, ,,Како су Дарвин и Пастер променили парадигме у биологији“, које су припремиле проф. биологије Татјана Миловановић и Марина Кољанин са ученицима другог разреда: Ланом Милетић, Алексом Лазићем, Ивоном Ђокић, Константином Симићем, Аном Томић, Павлом Филиповићем, Јанком Томашевићем и Теодором Мићић. Није ту недостајала ни Дарвинова брада, ни новинарски шарм Ивонин, а могли смо пратити и филм о Пастеру у току овог получасовног садржајног предавања о револуционарним научницима и њиховом трновитом и стрпљивом путу до великих заокрета.

За редовне госте увек интересантна, јер прича о ономе што нас се тако тиче и што нас врло збуњује и одушевљава у исти мах, Кристина Андрејевић, професорка биологије, говорила је опет о медицини будућности, у којој се човек и даље бори за ону траву бесмртности као краљ Урука у најстаријем пронађеном епу човечанства. Та трава сада поприлично кошта, чини се. Ускоро ћемо скинути вео дивног тајанства са те поетске речи вечност. Свако, изгледа, нађе свој начин да са бесмртношћу збори, што би рекао велики Његош.

Дошао је на ред и наш гостујући предавач, овога пута, а како друкчије, право са Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду. О значењу и могућности револуције говорио је др Предраг Крстић, у предавању названом баш према етимологији самог појма којим смо се бавили: „Револуција: обрт, окрет, преокрет“. Револуција је, како смо чули, велики коперникански обрт у науци, пре свега. Цивилизација се суочавала са сазнањима да Земља није центар, након Коперника, а није ни човек, након Дарвина, нити је свест, након Фројда. Заокрет је увек, у том смислу, једно потпуно превредновање света. Које носи са собом суочавање са страхом.

Страх смо заварали уз музички блок, који је припремила професорка Петрица Игњатовић са ученицима. Углавном смо слушали тврђи звук, а како друкчије, револуција тражи буђење. У целокупном музичком програму могли смо слушати извођаче: Кристину Јанковић из 4/2, Вука Башића и Михајла Симића из 3-2, Растка Димитријевића из 3-4 и Наталију Андрић, клавијатуристкињу и гошћу из 14. београдске гимназије.

„Страх човеку каља образ често“, а изгледа и уметнику. У, као и обично, врло живом и посећеном предавању проф. српског језика и књижевности  Драгана Ђорђевића, под називом „Политичка и уметничка револуција“, слушали смо о хероју који излази из љуске напуклог старог света-јајета, кроз тумачење чувене Далијеве слике, Хесеовог романа Демијан, Хегелове филозофије, па све до проблематизације револуционарне уметности, те приче о концептуалној уметности, као и о томе да данашња револуционарна уметност подразумева уметника самог, који је (не)спреман да себе дâ као творевину.

Под врло креативним називом „Flower power“, проф. социологије Емилија Томић подразумевала је разговор о теми сексуалне револуције у периоду хипи-покрета, нарочито се бавећи 60/70-им годинама 20. века, говорећи о њеном утицају на индивидуализацију, слободу изражавања, равноправност међу половима, рушење табуа и разне друге политичке и индивидуалне сфере живота, све до данашњег дана. Будући увек примамљива тема за тинејџере, предавање је оставило видан утисак на наше бројне госте.

Затим смо слушали о  „Географским револуцијама “ од проф. географије Марије Митић, која је, као и обично, предавање хумором и једноставношћу прилагодила прилици. Она је причала о географским, индустријским и друштвеним револуцијама, односно о загађењу и теорији одрживог развоја.

Да смо слабостима земљи привезани, чини се да је потврдило и предавање проф. историје Марка Пејовића „Запажања о контрареволуцији“. Рекла бих, са разумевањем за тог човека који треба да бира између ћевапа и шаргарепе мариниране у меду, па бира оно познато, јер не зна шта га чека, Марко нас је вратио у причу о конзервативизму, и још једном позвао на преиспитивање „историје која кошта“.

Учитељ и ученик, професор Вук Јовановић и матурант Вук Нектаријевић из 4-8, истоимењаци, ћаскали су о Достојевском, од револуционара до конзервативца, о томе шта може да буде одговор на неправду и постојање зла, а да није револуција, ко суди уместо бога и зашто кад није овлашћен, о Христу као врло револуционарној појави, иако благој, као и о много чему другом, у предавању „Христос и хришћани: између револуције и конзервативизма“.

Циклус предавања завршила је овога пута матуранткиња Милица Живуловић из 4-6, предавањем које свој наслов опет има да захвали великом Мајаковском: „Не маре боје, већ чин у клану“. Милица је говорила о авангардном сликарству, спонтано се надовезавши на причу о томе има ли уметности у савременом сликарству и да ли без лепог и доброг можемо говорити о њеним врхунским дометима.

„И као с пања глава сужња,/ дванаеста ура је пала“, певаше Мајаковски, а ми дочекасмо наредни музички блок, две тематске торте и окрепљење, да бисмо се за неких 15-ак минута припремили за силазак у подземље.

Да, у касним сатима после поноћи, спустисмо се у ону дантеовску шуму да преиспитамо из које дубине царује подземни човек, понижен и увређен јунак Достојевсковог дела Записи из подземља. У препуној просторији Клуба 13, на слабо осветљеној камерној сцени, у режији Радета Мирковића из 2-1, по његовом сценарију, играли су сјајни млади таленти Страхиња Новаковић, Димитрије Николић, Ива Гошњак, Урош Штулић, Вук Васић и Лазар Врањеш. Не умем да препричам аплауз ни њихова поносна лица.

И тако су се измирили Мајаковски и Достојевски, лепотан свој и скрајнути бивши револуционар и епилептичар, радничке хале и мемљиве кафане и собичци „сувишних људи“. Позориште се, управо у овој скученој камерној сцени, спустило међу „обичан свет“, као и у свом авангардном настајању. Не, нисмо се као Данте онесвестили након краја овог поглавља. Уосталом:

„Узмите шаку свежег пепела

или било чега што је прошло

и видећете да је то ватра

или да то може бити“. (Бранко Миљковић, Похвала ватри II)

Уз велику захвалност директору Бојану Вучковићу, за ентузијазам и помагање у остварењу овог пројекта, али и свим ангажованим професорима и ђацима, односно свим гостима, матуранте храбримо да не забораве колико је важно сањати, јер: Живети у друкчијем свету, то је револуција!

Биљана Вељовић