Фестивал Амифран и XIII београдска гимназија – пријатељство које траје преко 20 година

„Јединствено зарањање у школску свакодневницу, управо је оно што нам нуди позоришна трупа из Београда. Дочаравајући школску средину наглашено луцидном режијом, као  и глумом доведеном до финеса, ова представа одводи гледаоце у учионицу,успешно  подражавану на сцени…Глумци, међусобно различитих карактера и енергије, дају заводљиви ритам овом комаду, држећи публику приковану у својим седиштима. Кореографије и сценски покрети, педантно постављени током целе изведбе, отварају једну визуелно динамичну стварност која осваја публику…“ – само су неке од речи хвале за представу „Шредингерова мачка“ коју је наша позоришна трупа извела на фестивалу франкофоног позоришта „Амифран“ у Араду. На овом јубиларном 32. фестивалу (26.10.-1.11.2024.), дочекани смо као стари пријатељи. Наступили смо четвртог дана, пред препуним позириштем, радозналим и напетим оком публике, која није скривала своје нестрпљење од отварања фестивала – како ћемо ми то приказати чувени Шредингеров експеримент?

Шредингерова мачка, затворена у кутији, са отровом надохват шапе, да ли је појела отров или није? Да ли је жива или мртва и да ли може бити жива и мртва у исто време? Не можемо знати док не отворимо кутију… Да ли смо сви у некој кутији? И шта је то смртоносно за нас? Прошлост? Садашњост? Будућност? Знање? Незнање?

Стручни критичари на фестивалу закључили су следеће: „Учионица сама по себи представља чувену кутију, инспекторка из Министарства просвете назнака је отрова, а професор дели мачкину судбину, која остаје непозната до краја. Метафора квантне физике преноси се у домен размишљања о образовању и индивидуалном развоју личности. Током играња представе, публика увиђа јасан контраст између начина уласка ликова у „кутију“ која је разред и начина на који излазе из ње – сасвим измењени… Најзад „Шредингерова мачка“ је далеко више од обичног позоришног комада чија се радња одвија у школи: заправо је искуство посматрања кретања људског бића. Српска трупа нуди нам спектакл који држи пажњу публике, бацајући ново светло на живот у учионици.“ – (Из часописа „Жирует“ – број 5, Амифран, Арад, октобар 2024.)

Јаки су утисци и наших ученика који су глумили у представи и били учесници фестивала.

Немања Никитовић (3/4): „Моје путовање у Арад било је незаборавно искуство. Провео сам 5 дана на франкофоном фестивалу глуме. Фестивал је окупио учеснике из различитих земаља попут Пољске, Чешке, Бугарске, Молдавије, Италије. Највише смо се повезали са италијанима са којима смо развили право пријатељство. Подржавали смо њихову представу а они су срдачно бодрили нашу. Сваког преподнева похађали смо радионице а ја сам био на радионици са  о марионетама. Ово путовање не само да ми је омогучило да усавршим језик  и глумачке вештине, већ сам стекао и дивне пријатеље из целог света.“

Милица Матовић (3/5): „Овај фестивал ће ми остати у најлепшем сећању. Ово је засигурно највећа и најлепша сцена на којој сам глумила и мислим да смо сви уживали на њој. Упознали смо сјајне вршњаке и аниматоре из разних земаља света и надамо се да ће нам се путеви укрстити на будућим фестивалима. За усавршавање француског језика нарочито су нам помогли атељеи, на којима смо били мотивисани да користимо француски са професором и другим учесницима. Кући се враћам пуна нових искустава, лепих успомена и знања француског језика.“

Тамара Славковић (3/9): „Са великим задовољством желимо да поделимо да смо били део дивног франкофоног међународног фестивала  у Араду. Стекли смо прелепа пријатељства, учили о различитим културама, дружили се, глумили и усавршавали језик. Наша једина жалост је што је време тако брзо пролетело и што смо се морали вратити. Сваки тренутак проведен на фестивалу био је драгоцен, а сећање на оно што смо доживели заувек ће остати са нама. Радујемо се будучим приликама да се поново окупимо и прославимо разноликост култура заједно, као и да представимо нашу земљу у најлепшем светлу.“

Марија Стокић, професор француског језика:“ Ове године узели смо учешће на фестивалу који је, по речима организатора, квалитетом приказаних представа надмашио све раније фестивале. Наша представа, инспирисана експериментом „Шредингерова мачка“ , привукла је огромну пажњу, будући да се у тиму организатора нашло неколико инжењера а у пратњи иностраних трупа и неколико професора физике што је и за мене био јединствен доживљај – сви смо били окупљени око истог – волимо француски језик и културу као и позориште, а надасве волимо децу и уживамо гледајући их како кроз једну сложену и захтевну активност исказују све своје потенцијале са радошћу, проширују своје видике и померају границе. За постојање ове активности у нашој школи велику захвалност дугујемо нашој драгој Радмили Ђорђић, која је годинама водила децу широм света на ове фестивале и својим радом учинила да име наше школе буде добро познато у ученичком франкофоном позоришту од Марока, преко целе Европе, све до Канаде.“

Критика из фестивалског часописа

Јединствено зарањање у школску свакодневницу, управо је оно што нам нуди позоришна трупа из Београда. Дочаравајући школску средину наглашено луцидном режијом, као  и глумом доведеном до финеса, ова представа одводи гледаоце у учионицу,успешно  подражавану на сцени. Сценографија нам већ на први поглед одаје да је реч о школској стварности, која прожима публику, најпре, рекло би се, очекиваним догађајима, али истовремено и изненађујућим и надреалним. Успешно подељена сценографија на први и други план, веома јасно повезује низ догађаја, у којима сваки детаљ служи обогаћивању атмосфере. Глумци, међусобно различитих карактера и енергије, дају заводљиви ритам овом комаду, држећи публику приковану у својим седиштима. Кореографије и сценски покрети, педантно постављени током целе изведбе, отварају једну визуелно динамичну стварност која осваја публику, испуњавајући простор пажљиво одабраним мелодијама и плесовима.

У сржи приче налазимо чувену Шредингерову проблематику, што је и наслов представе. Мисаони Шредингеров експеримент постаје полазна тачка за истраживање односа и конфликата у учионици. Учионица сама по себи представља чувену кутију, инспекторка из Министарства просвете назнака је отрова, а професор дели судбину мачке, која остаје непозната до краја. Метафора квантне физике преноси се у домен размишљања о образовању и индивидуалном развоју личности. Током играња представе, публика увиђа јасан контраст између начина уласка ликова у „кутију“ која је разред и начина на који излазе из ње – сасвим измењени. Тај њихов развој постављен је тако да омогућава публици да прати поступни раст личности, попут стручно урађене социолошке студије.

Најзад „Шредингерова мачка“ је далеко више од обичног позоришног комада чија се радња одвија у школи: заправо је искуство посматрања кретања људског бића. Српска трупа нуди нам спектакл који држи пажњу публике, бацајући ново светло на живот у учионици.

Из часописа „Жирует“ – број 5, Амифран, Арад, октобар 2024.