„Стојимо покрај сивога плота,

На граници између два живота.

Са ове стране ограде: град.

Са оне: Србија и месец млад […]

Ој, Београде, Београде!”

Ове стихове Милован Данојлић је написао као ученик наше гимназије. Стихови песме „Ограда на крају града” доживе се и разумеју другачије и дубље када се чују на родном прагу песника. Учесници поетско–планинарског ходочашћа ДАНОЈЛИЋУ У ПОХОДЕ били су баш у тој прилици и то на празник Благовести. Били смо у Љигу, гости четвртог по реду похода песнику, а на позив Маријане Неговановић Обрадовић, професорке књижевности, те идејног творца и координатора похода. Осим ње, у Библиотеци „Милован Данојлић” дочекао нас је директор Драган Радовановић и библиотекарка Валентина Поповић. Након поздравних речи и кратког осврта на животни пут песника, ученици прве године ХIII гимназије прочитали су песникова сећања на школовање у љишкој и у нашој гимназији педесетих година прошлога века. Потом смо пешачили свакодневу руту овог ђака–пешака. У Данојлића авлији дочекао нас је Драгутин Данојлић, млађи брат песника и његова ћерка Верица. Ту, у песниковом родном дворишту подсетили су нас домаћини шта значи окрепити се после преваљеног пута. Из разговора са песниковим братом, сазнали смо за једну целоживотну страст песникову: страст према укрштеним речима! Од детињства до позних дана: знао је, кажу, као дечак, кад не нађе Енигматику у Љигу, да пешице оде до Милановца, да је тамо нађе! Траса је затим ишла даље, до брда Камаљ и песникове цркве задужбине. Свештеник Светолик Марковић цркву је за нас отворио, а љишки гимназијалци су извели део рецитала „Песник расте у сенци дрвећа”. Недалеко, одмах иза ограде старог гробља, вечна је кућа песникова, тачно наспрам улаза у цркву. Ишли смо затим даље, до основне школе у селу Ивановци. Око агапе, трпезе љубави, окупиле су нас жене из удружења Златне руке: Љубица, Мира, Биља…У улози домаћина биле су учитељица Драгица Гајић и теткица Марија Петровић. Можда је још на прагу ове школе песник осећао да „даљина бдије, у очекивању ко зна каквог, немогућег догађаја”, а Београд и наша гимназија да су место где треба да почне „моја скиталачка судбина” и „да почне онај мој прави, изабрани живот”. Овај пут од куће до школе, сведоче ближњи, Милован Данојлић прелазио је свакодневно – успут читајући! Због свега доживљеног, организаторима и домаћинима дугујемо једно велико уживање у телесном и душевном окрепљењу, у најбољем духу српске традиције!

Проф. Биљана Радосављевић